ALEKSANDER, Frederik Matias

Aleksander (Alexander), poznatiji kao FM (Frederick Matthias) je rođen u ruralnoj Tasmaniji daleke 1869.godine kao najstarije od osmoro dece. Došao je na svet kao krhka, bolešljiva beba. Detinjstvo su mu obeležili problemi sa respirativnim sistemom i težak oblik astme. Njegova porodica, tada bogata farmerska, mogla je da mu omogući privatnu nastavu, jer je zbog bolesti dosta izostajao sa redovne nastave, tako da ga je mesni učitelj svake večeri podučavao. Po izlasku iz puberteta, njegovo zdravstveno stanje se poboljšalo. Da bi finansijski podržao svoju porodicu u doba krize, on sa sedamnaest godina počinje da radi administrativne poslove u rudniku kalaja. U slobodno vreme, Aleksander uzima časove glume i violine. U njemu se javlja želja da postane da postane glumac. Sa dvadeset godina i ušteđevinom u džepu zarađenom radom u rudniku, on odlazi u Melburn.
Melburn otvara nova vrata i perspektive. Uzima časove recitovanja i ubrzo formira glumačku grupu koja je specijalizovana za izvođenje Šekspirovih dela  u vidu monodrame. Postaju primećeni i traženi. Ne zadugo, Aleksanderovi problemi sa disajnim putevima vaskrsavaju. Uzlazna putanja karijere pretila je da se uruši u jednom trenu. Problem se ogledao, najpre u promuklosti na sredini predstave, a potom i potpunom gubitku glasa kako se kraj predstave približavao. Shvativši ozbiljnost problema, obraća se lekarima za savet, koji ma koliko bili raznovrsni i delotvorni kod pojedinaca, kod njega nisu urodili plodom.
Aleksander uviđa da mora da uzme stvar u svoje ruke. Zaključuje da tokom predstave radi nešto što uzrokuje gubitak glasa. Postavlja ogledala oko sebe da može da se vidi trodimenzionalno i počinje sa samoanalizom. Tri godine rada na sebi je rezultiralo potpunim prevazilaženjem problema i formiranjem osnova tehnike. Karijera glumca dostiže vrhunac i on postaje direktor Sidnejskog konzervatorijuma za dramu i operu. Pročulo se da je Aleksander "izlečio" sebe, pa se broj ljudi koji mu se obraćaju za pomoć sa sličnim problemima vremenom povećavao.
1904. nakon šestogodišnjeg rada sa bratom Albert Redenom na postavkama tehnike, Aleksander odlazi za London da svetu predoči svoja saznanja i Ešli plejs br.16 postaje centar Aleksanderove Tehnike u Londonu. Brat, AR Aleksander, odlazi sa istim ciljem u Ameriku.
Godine koje su usledile potvrđivale su snagu i praktičnost Aleksanderovog pristupa bavljenju sobom pri svakodnevnim aktivnostima. Edukacija velikog broja polaznika njegovog studija i od 1931. prve grupe nastavnika Aleksanderove tehnike, izvršila je uticaj na posmatranje načina na koji se ophodimo prema sebi i našla primenu kao dopuna mnogim profesijama. Četiri kapitalna dela o nastanku metode (The Use of the Self), pitanju osnovnog nasleđa čoveka koje ga razlikuje od životinjskog sveta ( Man's Supreme Inheritance), primeni principa AT-a pri edukaciji novih nastavnika (Constructive conscious control of the Individual) i opštoj filozofije same tehnike (The Universal Constant in Living) nastaju u tom plodnom preriodu. Aleksander radi sa velikim imenima tog vremena kao što su Oldos Hksli, Džordž Bernard Šo, Ser Čarls Šerington (dobitnik Nobelove nagrade za filozofiju i medicinu) i mnogim drugim, uglednim ljudima Londona.
Do samog kraja života 1955. držao je časove i podučavao nastavnike predstavljajući inspiraciju mnogima svojom lakoćom, jednostavnošću i harmonijom. 

uvodna reč

Nije lako započeti, gledano iz različitih uglova...
Krenuti sa pravim rečima, smisleno i vredno pažnje, ali i samo početi nakon čega sve ide "lako".

Aleksanderova tehnika je edukacija, sama po sebi specifična i primenjiva jer nas dobrim delom uči kako zapravo da učimo, a stečeno znanje primenjujemo. Većina ljudi smatra da edukacija donosi kontinuirani napredak, i sa stavom mnogih da nam je napredak od velike važnosti ipak se ne možemo složiti oko vrste znanja koja bi trebali da usvajamo i na koji način. Aleksander je ukazivao da je bitno stečeno znanje ne koristiti protiv sebe već stalno iznova proveravati, istraživati stečena saznanja i biti ih svestan pri primeni.
"Greška" i "Neuspeh" su u glavama ljudi sinonimi i posmatrano na takav način blokada za promene i razvoj. Aleksander je uvideo da nas pokušaji da nešto uradimo "kako treba-dobro" obično ulove u zamku iz koje se većina nas s mukom izvlači, a sve iz razloga što niko ne obraća pažnju na to šta se zapravo desilo tokom prvog pokušaja. Šta se obično dešava je da mi ponovimo istu radnju samo drugi put sa više napora; drugačije rečeno, mi uradimo sve kao prvi  put samo gore. U čovekovom nasleđu je duboko ukorenjena sloboda izbora da odreaguje na jedan način, na potpuno drugačiji način, ili da uopšte ne odreaguje. Ako se oslonimo na naše poimanje šta je "normalno" i šta se očekuje od nas da uradimo bez da sagledamo kako smo to uradili prvi put kada nije donelo rezultate naćićemo se u zamci. Učenje kako da promenimo naviknut model razmišljanja zahteva vreme i trud. Promena je ono što ljudi najmanje vole i umesto da je dočekaju otvorenih ruku uviđajući priliku za svoj boljitak, oni je se klone ostajući na utabanim stazama. Svesna promena bi bila analiza neuspeha na prvom mestu, uviđanje greške i slobodnom voljom usmeravanje ka novom načinu regovanja, daleko od udice.

Krenuh .... i ne bi teško.
Dobro došli na putovanje Aleksanderovom tehnikom na bezbednoj stazi bez mišolovki, udica i zamki.
Nađa AT